Хладнокрвност, образац који се понавља и леди крв у жилама

Злочини у којима су недужна деца жртве свирепог иживљавања сексуалних предатора поново су тема којом се бави Србија. Њихова монструозност и сазнање колико су крвници у стању далеко да оду у извршењу кривичних дела доводе нас у искушење како да се према неделима и зликовцима поставимо. Како као појединци, тако и као друштво у целини. Казнена политика је до скора дозвољавала да се сексуални предатори „извлаче “ са робије након две трећине издржане казне или да буду осуђивани испод законског минимума, па да се (у појединим случајевима) чак и онда налазе олакшавајуће околности да се наведени дочепају слободе.  Досадашња пракса је показала да људски отпад, који се усудио наудити немоћнима и физички слабијима нема ни трунку милости према жртвама како у тренутку самог извршења злочина, тако и када о самом злоделу говоре пред иследницима. Образац хладнокрвности који се понавља из случаја у случај ми даје за право да се упитам, одакле толика „емпатија“ према починиоцима приликом изрицања пресуда за кривична дела силовања и педофилије, када је они сами ни у једном тренутку нису имали према својим жртвама. Свирепа убиства након самог злочина силовања чине из крајње ниских побуда да жртва о злочину не проговори и да они сами не буду приведени правди.

Друштво се овом, као и већином других тема, једино бави када се сударимо са њом у најгорем могућем облику, а сваки је довољно тежак сам по себи. Казна за доказане починиоце мора бити једнака злочину, најоштрија могућа по важећим законима. Жртве немају другу шансу и не постоји ни један разуман разлог зашто би је зликовци добијали.  Да је осумњичени за силовање и убиство детета Иване Подрашћић на време био примерено кажњен и контролисан, данас вероватно не би било потребе за писањем ових редова.

Слободан Јовановић